- Autor: Mi­lan Ru­žić

Po­slije če­ti­ri go­di­ne ne­u­klju­či­va­nja te­le­vi­zo­ra, mo­rao sam to uči­ni­ti jed­nom pri­li­kom ka­da su mi do­šli go­sti. Ono što sam ta­da vi­dio, ni­sam mo­gao pre­ću­ta­ti. To­li­ko se na­ko­ti­lo tih ta­lent šo­u­o­va, da čo­vjek od njih ne mo­že me­đu 150 pro­gra­ma na­ći ije­dan da je ras­te­re­ćen to­ga.
U nji­ma, do­bio sam uti­sak, uče­stvu­je ci­je­la Sr­bi­ja, a što je naj­go­re, pre­te­žno dje­ca. Pje­va­ju svi kao da ži­ve u baj­ci, a ne u tra­ge­di­ji. Ve­li­ki je uda­rac na jed­nu na­ci­ju ka­da se naj­mla­đi, da­kle no­si­o­ci bu­du­ćih po­le­ta, a u ovom slu­ča­ju i neo­p­hod­nog pre­o­bra­ža­ja, do­ve­du na stu­panj da nji­hov ži­vot ima smi­sla sa­mo ako su po­zna­ti. Ne­ko im je re­kao da se po­znat po­sta­je, ne vi­še ni pre­ko no­ći, ne­go pre­ko sa­mo jed­nog po­ja­vlji­va­nja na te­le­vi­zi­ji. I što je naj­go­re, ni­su ih la­ga­li! Sr­bi­ja ni­ka­da ni­je ima­la vi­še po­zna­tih, či­taj­te me­dij­ski eks­po­ni­ra­nih, a da su ma­nje uči­ni­li za tu svo­ju sla­vu.
Ne­što su ot­pje­va­li, ne­što se ski­nu­lo, ne­što se po­ka­za­lo, ne­ko­ga su pre­va­ri­li, ne­ko­ga su pot­ku­pi­li, pre­ko ne­kih ve­za se na­đo­še na ekra­ni­ma, ali ni­šta nas ne mo­gu na­u­či­ti. Od­no­sno, mo­gu one ko­ji zna­ju da raz­mi­šlja­ju ta­ko što te pro­gra­me tre­ba pri­ka­zi­va­ti kao ne­što što će nam po­ka­za­ti ka­kvi ne tre­ba da bu­de­mo. Na­ža­lost, sa­svim je obrat­no.
Sta­sa­va či­ta­va ge­ne­ra­ci­ja Sr­ba, čast iz­u­ze­ci­ma ko­jih uvi­jek ima, za ko­ju su sla­va, no­vac, mi­ši­ći i zad­nji­ce mje­ri­lo sve­ga. Ti lju­di su po­zna­ti po to­me što ima­ju nov­ca i na mi­ši­će mi­sle i go­vo­re, če­sto mi se či­ni, baš kroz tu zad­nji­cu.
Pu­na je Sr­bi­ja ne­ka­kvih Aca, Ma­ca i Je­ca ko­ji svo­jom ba­ha­to­šću i ne­ta­len­tom in­spi­ri­šu mla­de da po­sta­nu isti ta­kvi, sa­mo još go­ri, jer je kon­ku­ren­ci­ja ve­li­ka.
Ne mo­ra da ču­di to što su se bu­da­le do­hva­ti­le mi­kro­fo­na, idi­o­ti sta­li u red is­pred te­le­vi­zij­skih stu­di­ja, im­be­ci­li se uvu­kli u ko­je­ka­kve ri­ja­li­ti­je, jer se na to­me ra­di odav­no.
Oni svo­jim ne­ta­len­tom sti­ču re­pu­ta­ci­ju ta­len­to­va­nih, svo­jom glu­po­šću se kva­li­fi­ku­ju za in­te­lek­tu­al­ne „eli­te“, svo­jim ras­ka­laš­jem se pre­po­ru­ču­ju kao vi­so­ko­mo­ral­ne oso­be, svo­je sram­ne bi­o­gra­fi­je pre­tva­ra­ju u slav­ne auto­bi­o­graf­ske knji­ge blo­ki­ra­ju­ći saj­mo­ve knji­ga.
U ži­ri­ji­ma tak­mi­če­nja ko­ja za cilj ima­ju da iz­nje­dre još vi­še idi­o­ta na­la­ze se već pret­hod­no do­ka­za­ne idi­ot­ske ve­li­či­ne. Njih kon­ku­ren­ci­ja ne bri­ne. Ovi mla­đi se tek mo­ra­ju do­ka­za­ti svo­jim glu­po­sti­ma, a to im ne­će bi­ti la­ko s ob­zi­rom na ono što je već ura­đe­no i stvo­re­no.
Ka­kav je to na­rod ko­ji to­li­ko ba­šti­ni idi­o­te? Ko­ji to lju­di pri­sta­ju na to da na svo­jim ekra­ni­ma gu­be da­ne gle­da­ju­ći pro­bi­svi­je­te ko­ji se opi­ja­ju, dro­gi­ra­ju i lo­še ra­de ono po če­mu su po­zna­ti?
Naj­ve­ća ko­me­di­ja u svoj ovoj tra­ge­di­ji je­ste ka­da vi­di­te da se te emi­si­je za ot­kri­va­nje ta­le­na­ta shva­ta­ju smrt­no ozbilj­no. Tu je taj ži­ri ko­ji ni­ka­da ni po če­mu ne bi od­lu­či­vao da ga ni­su tu po­sta­vi­li, ali su nje­go­vi čla­no­vi su­ro­vi i od­jed­nom su pro­fe­si­o­nal­ci ko­ji iza se­be ne­ma­ju ni­šta ura­đe­no. Bu­de u tim emi­si­ja­ma br­do su­za, sva­đa i na­pe­to­sti, a zbog če­ga? Zbog to­ga da bi se od­lu­či­lo ko je sle­de­ći ve­li­ki idi­ot ko­ji će se sa te­le­vi­zij­skih ekra­na olak­ša­va­ti na ovaj na­pa­će­ni na­rod.
Gdje su oni za­i­sta pa­met­ni lju­di, naj­če­šće je pi­ta­nje me­di­ja kroz ko­je se po­ne­kad pro­vu­če i po­ne­ka pa­met­na ri­ječ! Od­go­vor na to ni­je onaj da su in­te­lek­tu­al­ci uću­ta­li. Ni­su! Po­gle­daj­te na in­ter­ne­tu. Tih go­vo­ra je mno­go, ali oni od to­li­ke glu­po­sti ne do­la­ze do uši­ju Sr­ba. Glu­post je za­no­sna, is­pla­ti­va i pri­ma­mlji­vi­ja, jer je bi­ti glup do­sta lak­še ne­go bi­ti pa­me­tan. Onaj pa­met­ni­ji dio na­šeg na­ro­da se po­vu­kao u knji­ge i u svoj rad, naj­če­šće ne­pla­će­ni. Pri­sta­li su na sve uslo­ve ko­ji su im se na­met­nu­li sa­mo da ne bi bi­li dio ove srp­ske far­se na te­le­vi­zij­skim ekra­ni­ma. I šta bi pa­me­tan čo­vjek ra­dio da se po­ja­vi na tim te­le­vi­zi­ja­ma? Za­što bi on ta­mo imao svo­je mje­sto? Za­što pa­met­ne uvla­či­ti u glu­post?
Da vi­dim bi­lo ko­ga od tih „po­zna­tih“ o ko­ji­ma go­vo­rim, ne da se ne bih fotografisao sa nji­ma ili im tra­žio auto­gram, ka­ko to lju­di obič­no či­ne, već bih ih sa­mo ig­no­ri­sao, jer znam da ih to naj­vi­še bo­li. Što vi­še ig­no­ri­sa­nja, to su ve­ći udar­ci na tu ne­krst ko­ja op­sje­da na­še do­mo­ve pu­tem te­le­vi­zi­je.
Poslije sve ove mu­ke pri pi­sa­nju ovog tek­sta, odoh sad u park da iz­gr­lim An­dri­ća, Nje­go­ša i Cr­njan­skog, jer da ni­je njih i nji­ho­vog dje­la, šta bi pa­me­tan čo­vjek u ova­kvoj Sr­bi­ji či­nio?
wwwi­skra.co